Priredio: Nijaz SALKIĆ
ANTUN HANGI - ŽIVOT I OBIČAJI MUSLIMANA
OBIČAJI III – AŠIKOVANJE
Kako je pogibeljno ići u otmicu, pripovijeda nam Fejzi-beg u »Zborniku za narodni život i običaje južnih Slavena«, koji je i sam u jednoj otmici sudjelovao. Evo što nam on pripovijeda: »Prije dvije godine imao sam sreću, koju si više ne bih želio, da vidim kako cura pribjegne.
Pošao ja s jednim mojim prijateljem s poslom u Bosanski Petrovac na dernek, vašar, a s nama se uputi i jedan od mojih rođaka, da i on osejri, vidi, taj čuveni dernek petrovački. Moj je prijatelj bio u bližnjem rodu s nekim begom Kulenovićem pa je, čim smo stigli u Petrovac, odmah krenuo kući toga bega skupa s mojim rođakom, jer se je moj rođak, bar kako veli, dobro poznavao s begom, a valjda je i znao da beg ima kćerku na zahvalu, pa je za hator nje postao musafirom njezinoga oca, a ja sam otišao u »babinu kuću«, u han. Svaki bi mi dan pripovijedao što mu se te noćidogodilo ašikujući.
Jednoč se prestrašio od njezinog babe, drugi put od sluge, treći put je nešto klapnulo itd. Jedne noći pomoli se moj rođak sav u znoju i goloj vodi: »Ustaj ako Boga znaš! Eno cure, čeka na vratima. Ja sam joj zado vjeru da ću je noćas izvesti pa kad bih glavom platio!«
Meni stadoše oči od čuda, a on me zgrabi za ruku i povuče za sobom. Ja mu počnem razlagati kako je to preveć naglo i opasno, ali on me ne htjede ni da čuje. Vidiv ja da je sve za badava što ja zube tupim, pokorim se sili i dođemo do begova dvora. Uđemo u avliju. Avlija široka kao polje, mjesec bijaše zašo za oblak, pa u onoj sumračini čini mi se, što god ugledam, daje kakav ljudski stvor koji će nas iznenada napasti.
Inače je vladala mrtva tišina. U kući ne bijaše svjetla, znak daje sve pospalo. Mi prijeđemo preko avlije, šuljajući se, kao da smo došli na robiju. Sve mi je kapa rasla od straha, a zub o zub udarao, kao da me je spopala trostnika groznica.
Kad smo prešli preko avlije, donemo do jednih vratašea koja su vodila u harem. Cura je za vratima čekala. Čim je moj rođak zovnu, odmah se ukaza zavijena, a uz nju, mislim, hizmećarica, ili ašči kaduna. Ja po običaju starom darujem, a ona mi u teslimi, preda, djevojku i odmah se bržebolje povrati u kuću. Ja uzmem mladu ispod ruke i povedeni je preko avlije do sokačnije vrata. Mi se tako šuljasmo, kad se najedanput ukaza pred nama nekakva krupna Ijudeskara i meni se učini u onom strahu daje glavom nebo podbočila. Ja stanem kao ukopan, a moj rođak, koji iđaše za nama sa golim dugijem nožem u ruci, skoči pred tu neman i reče:
»Stojane! dina mi ti pare valjati neće!«
Stojan ne reče ništa, a on mu nešta izvadi i stisne u ruku: »Idi, probudi Sulju i pomozi mi izvesti konje iz podruma«, — a na to mu opet nešta kljuknu u ruku: »Ne boj se, beže, sve će dobro biti«.
Ja i mlada stajasmo kao okamenjeni. Stojan obukao čarape konjima na noge, pa ih vodi preko avlije. Bit će da mu to nije prvina. Konji bijahu upregnuti i mi se brže-bolje popesmo na kola. Jurili smo: kud je brdu — kasom, a kud strmo i ravan, tuda skokom, dok ne dođosmo negdje pred zoru u Ključ, šest sahata od Petrovca. Ja sam se još isti dan vratio u Petrovac, a rođak je tu predanio i dočekao svatove koji su čak iz Varcar-Vakufa išli pred njega i preksutradan pjevajući i puškarajući dopratili ih do njihovoga dvora. S početka se nekoliko dana ljutili mladini roditelji što je otišla bez njihovog izuna, dozvole, ali kasnije, kao što to obično biva, su se izmirili.«
Ako Allah da, nastavićemo!
Ni komentarjev:
Objavite komentar